ИЗМЕЂУ ДВА РАТА
Први светски рат и окупација Београда оставили су у веома тешком стању електричну централу, електричну мрежу, а тиме и градски трамвајски саобраћај. Белгиско анонимно друштво није било у могућности да их брзо поправи и побољша. Зато је ускоро по ослобођењу Београда 1919. године Општина Београда преузела, од поменутог друштва, под своју управу електричну централу и целокупну електричну мрежу, као и возила и постројења трамвајског саобраћаја. Све што је преостало још из предратног времена потпуно је дотрајало. Морало се одмах приступити замени дотрајалих стубова на трамвајској мрежи, замени гвоздене тролне жице бакарном, поправкама и реконструкцији горњег и доњег строја пруга и набавкама модерних трамваја. Општина је израдила програм радова и набавки, који је извршаван у етапама све до 1932. године. Број становника се веома брзо повећавао. Већ 1921. године Београд са Земуном има око 130.000 становника. Од 1920. до 1924. године старе дотрајале шине у дужини од 6 км замењене су новим. Изграђено је 3км нових пруга.
Крајем 1927. године једно приватно предузеће увело је у Београду редован аутобуски саобраћај, користећи модерне аутобусе са пнеуматским гумама. Превоз путника обављан је, у прво време, на линијама Калемегдан – Савинац и Теразије – Дедиње.
Крајем 1932. године Београд је имао 13 трамвајских линија са укупно 65,5 км трамвајских пруга, од чега су 2/3 биле с двостуким, а 1/3 с једноструким колосеком.
У току 1931. и 1932. године отворене су нове линије: Кнежев споменик – Дедиње, Славија – Душановац, Теразије – Пашино брдо и линија Смедеревски друм – Цветкова механа – Приштинска улица (данас Ул. Цара Николаја другог). Пред сам рат 1941. године, Дирекција трамваја и осветљења располагала је са 87 аутобуса који су обављали превоз путника на 12 аутобуских линија.
